Foto: Spijunka
– Pitate me kako sam….evo reći ću Vam – dobro sam, jer zbog svoje četvoro dece drugi izbor nemam. Rane i dalje bole, ali zarastaju, a kako mi je zaista, ne možete ni da zamislite – počela je svoju ispovest Nikolija V. (30) koju je suprug zverski pretukao pre nepunih pet meseci.
U nasilju koje je zgrozilo Srbiju Goran V. je supruzi polomio tri rebra, tukao je letvom na kojoj je bio zakucan ekser, otkinuo joj deo uveta…unutrašnje krvarenje, potres mozga, hematomi, ugrizi samo su neke od povreda. U optužnici u koju je novinar Kurira imao uvid, njene povrede su zauzele nepunu stranu formata A4.
– Naročito sam ljuta jer država i sistem umesto da stanu u moju zaštitu, pa da nasilnika smeste gde mu je mesto, mi gledamo rat tužioca i moje advokatice. Pa zar je to normalno!! U svakoj normalnoj državi advokat žrtve i Tužilaštvo treba da budu jedan tim – priča ogorčeno Nikolija, koja smatra da je predložena kazna zapravo nagrada nasilniku.
– Za masakar koji mi je muž počinio Tužilaštvo je predložilo kaznu zatvora od dve godine za nasilje, a za povrede dve godine i šest meseci. Za nasilje nad svekrvom tražili su šest meseci. Šokirana sam optužnicom, osećam da će Goran za ovo što mi je uradio proći skoro pa nekažnjeno. Kakva se poruka šalje žrtvama je sasvim jasno. Zato ćemo imati sve više ubijenih žena, osakaćenih, unakaženih….jer ja sam primer da ih sistem ne štiti – kaže naša sagovornica dodajući da se ne seća ničega u vezi sa prebijanjem, njeno poslednje sećanje je svadba na kojoj su bili kobne noći. Prva četiri dana provedena na intenzivnoj nezi takođe nema u sećanju.
– Kada sam otvorila oči, videla sam da sam u bolnici, pitala sam lekare „da možda nisam imala udes“. Kada su mi rekli da me muž pretukao, bila sam potpuno ubijena psihički. Kako sam dolazila sebi, po povredama sam shvatila da me je skoro ubio. Lekari su se devet dana borili za moj život, od transporta za Kragujevac ili Beograd su odustali, jer su strahovali da put neću preživeti. Kada sam prvi put ustala da odem do toaleta, učila sam ponovo da hodam. Modrice i otoke sam dugo imala po celom telu i nakon izlaska iz bolnice. Ožiljke od eksera danas imam na obrazu, nogama, rukama, stomaku, leđima… Ali, od svega mi je bilo najteže što sam u tom trenutku dojila sina,koji je tada imao sedam meseci. Dok sam ležala u polukomi, rodbina je u svom tom haosu zaboravila da lekarima kaže da imam mleko…bila je to teška borba – priča kroz suze ova mlada žena, majka dva sina od 1 i 2 godine i dve devojčice starosti 3 i 5 godina.
Foto: Spijunka
Nikolija nerado govori o svom sadašnjem životu. Kaže da se nakon izlaska iz bolnice sa decom vratila u roditeljsku kuću u blizini Čačka. Roditelji su joj kupili polovan automobil kojim svakodnevno troje starije dece vozi u vrtić u gradu. Živi u delu kuće koji njeni roditelji ne koriste, kaže da bi joj bilo lakše da na tom spratu ima kupatilo. Budući da je još na porodiljskom živi od plate koja je 24.000 dinara i dečjeg dodatka. U kući je jedino otac zaposlen. Majka je na hemoterapijama, inače nezaposlena. Njen mlađi brat studira.
– Od čega hranim četvoro dece, da li imam da ih obučem, sipam benzin kada ih vodim u vrtić, plaćam sebi lekove i lečenje…sve ovo treba da se zapita Osnovno javno tužilaštvo u Čačku, kad sledeći put odluče da od suđenja prave cirkus.
Nikolija, i ako je po obrazovanju inženjer industrijskog menadžmenta, godinama radi u jednoj ribarnici u Čačku. Značio bi joj bar bolje plaćen posao. I kupatilo na spratu roditeljske kuće, gde će ostati da živi sa svojom decom.
Spijunka.rs
